Panta rei

U slobodno vreme pljujem po patetici, bacam hejt na ljigave parove i povraćam po ljubavnim citatima i izrekama.

A onda mi dođu sitni sati, mrak, crno, i patetične misli prosto izlaze iz mene. Imam jaku želju za obraćanjem, dakle... U početku sam se pogrešno postavila, u početku sam bila nesigurna, nisam znala ni da li hoću tu vezu, ništa. Bila sam skoro sigurna da si me prevario posle deset dana zbog mog ledenog, nedodirljivog stava, ali nije me bilo briga, nisi mi značio. Zaboravljala sam na to da si ti jedan od onih koji "koriste svaku priliku", koji punim plučima žive život sposobnog osamnaestogodišnjaka. Kad si sav radostan i ponosan došao i euforično mi ispričao kako je ribetina pokušala da te poljubi, a ti je više puta odbio, nije me to dotaklo. Nije me bilo briga. Onda smo počeli da se vučemo i, svesna svoje krivice, oprostila sam ti prve prevare. Pokazao si da si zažalio, i verovala sam ti. I još ti verujem. Ipak je to bila ekskurzija, a, pre svega, saznala sam od tebe, ne sa strane. Ne znam kada si počeo da mi značiš. Ne sećam se. I dalje mi nije jasno kako je ispalo nešto ovoliko ozbiljno od jednog uan najt stenda na kom sam bila pijana. Kada si mi posle mesec dana rekao da ipak ne bi trebalo da ti verujem, bila sam prestravljena. Smrvljena. Sve si mi uzeo tada. I nisi me prevario, ali, eto, postojala je mogućnost da se ne iskontrolišeš kada se napiješ, a mene nema u blizini, "da te čuvam". Bila sam previše dobra za budalu kakva si ti, kada si to rekao, bilo mi je smešno, ali i dalje verujem da si to stvarno mislio. Ne znam zašto. U sve verujem, bezuslovno. Tada smo konačno prekinuli, u zimu, početkom februara, sve se lomilo. Htela sam da znaš da to nije promenilo moja osećanja prema tebi, iako me na nekoliko dana obuzeo bes ostavljenog, bila sam kriva zbog glupog izigravanja ko zna čega u početku. Mesec za mesecom, mislila sam da si svaki dan sa nekim drugim i da si jedva dočekao da se oslobodiš svih obaveza. Postojalo je mnogo stvari koje sam želela da kažem, a nisam imala priliku. U leto, pred našu godišnjicu, opet si me uhvatio na jedno veče i tad nisam mogla da izdržim. Još se pitam odakle mi hrabrost, ali nismo mogli tako, zar ne shvataš? Morala sam da ti kažem. I jesam. Ljutio si se, vikao, ostavljao me na sred ulice, vraćao se, ja sam plakala, divljala... ali nije moglo drugačije. I dalje smo jedno drugom bili sve, ali ti nisi mogao da budeš u vezi i to sam poštovala. Ali ni ja nisam bila "za jedno veče", ne sa tobom. I razumeli smo se da je krivica za ono od ranije jednaka, sve je bilo u redu. Pustila sam te da ideš u avanture dok ne odrasteš, i morala sam da te odbijem sledeći put da bi kraj bio onakav kakav je trebalo da bude. Miran. To je bio najteži potez koji sam ikad povukla i još me boli kad se setim sebe kako odlazim, i tebe u masi koji stojiš slomljen. Htela sam te u svom životu, kako god, samo da ostaneš kraj mene i posle toga. I osećala sam kao da si tu sve vreme, to si sada znao. I činilo se kao da ćeš ostati zauvek.

Mesec dana kasnije, ti si u vezi. Onoj koju nisi mogao da imaš sa mnom jer si se plašio šta bi mogao da uradiš. U vezi, onoj za koju si rekao da nisi za nju. Moja greška je što sam te puštala da izađeš u grad sa svojim društvom, a da ja ne sedim sa vama celo veče. Greška je što nisam išla da nadgledam tvoj popodnevni basket, greška je što te nisam zvala da svako veče budeš sa mnom. Moja greška je što sam dozvoljavala da ti mene pratiš kući umesto da ja tebe odvedem do vrata. Pretpostavljam da toliko čvrsto mora da te drži devojka da bi bila u uspešnoj vezi sa tobom, a to nisam bila u stanju. Niti sam želela.

Ja te, u svakom slučaju, više ne prepoznajem. Mada, ne prođe noć da se ne zapitam da li bi sve bilo drugačije da te nisam odbila onaj poslednji put.