Panta rei

Ovo mi je početak, a svi počeci su teški i zato ću izbegavati svako predstavljanje i bezuspešno uklapanje u okolinu. Nisam književnik, okrenuta sam umetnosti s druge strane, ovde sam da se ispraznim kad mi je to neophodno i ne očekujem od bilo koga da to čita. Devetnaesti rođendan mi je na pragu i razmišljam.

Ne znam odakle bih počela. Izgubila sam mnoge stvari u poslednje vreme. Ovo je leto posle četvrte godine gimnazije, leto pred odlazak na fakultet, leto koje je predodređeno da bude najbolje i najduže leto u životu svakog omladinca. Slušam prethodne generacije, uključujući i svoju majku koja kaže da je ovo leto koje menja sve. Istina. Sve ono za čim sam žalila ranije, sve gluposti, sve sam imala. Uvek mi je želja bila da sednem u kola i odem u susedni grad na piće. Eto, jer mi se ide. I išla sam. Par puta. Nikad nisam imala avanturistički nastrojeno društvo, učila sam matematički smer u gimnaziji i sve su to dobri, ali ambiciozni ljudi. Ozbiljni od šesnaestog rođendana. Upoznala sam ovog leta novo. Neću da pišem šta smo sve radili. Upoznala sam ogroman broj ljudi. Zbližila sam se sa onima za koje nisam ni sanjala da mogu da mi budu bliski. Uprkos svemu tome, imam osećaj da sam mnogo izgubila. Izgubila sam ljubav, prvu pravu, istinsku ljubav. Izgubili smo se zapravo još u februaru, ali ostao je nekako moj, nikad nisam imala osećaj da nas je raskid razdvojio. Uvek sam imala osećaj da, ako bih ga zovnula, došao bi. Odmah. Kao što bih ja otišla. I razgovarali smo relativno skoro, i to je bilo tačno, voleli smo se pravo, jednako i bezuslovno. Ali on nije bio za vezu. On nije bio za obaveze, to nas je sprečavalo. A onda se, pre petnaestak dana, vezao. Vezao se za jednu osobu i sve što smo ikada rekli i uradili postalo je nebitno, besmisleno i smešno. Od tog dana nisam prestala da se smejem i pokazujem da mi nije stalo. Kako da mi bude teško zbog nekoga ko me lagao, varao, nije poštovao i potcenjivao? Svaki dan je bio isti. Izlazim i smejem se po gradu sa novostečenim prijateljima dok ih gledam. I shvatila sam da ne mogu više, ostala sam kući jedno veče, pa drugo, pa treće... Oslabila sam. Počela da razmišljam o životu, o smrti, o smislu postojanja. Svog, njegovog, njenog, svojih roditelja, prijatelja... Nisam upisala fakultet u Beogradu, studiram na daljinu i nije mi drago zbog toga, želim da odem odavde. Verovatno ću sledeće godine. U nekom smislu sam izgubila i odnos sa porodicom. Jednostavno, odrasla sam i nisam više mamino i tatino dete. Na sve to dolazi prvi srpski problem, NOVAC i moji veliki troškovi. Svađe. Nemogućnost da ispratim sva dešavanja. I na kraju, jedino što je moglo da me obraduje, činjenica da na svetu postoji neko kome nije dužnost da me voli jer mi je roditelj ili rođeni brat, a opet me voli, iščezla je zauvek. Više ne vidim smisao ni u čemu. Raspoloženje mi se menja iz minuta u minut, nemam želju da gledam nikoga sa kim sam provela celo leto, čitam knjigu za knjigom, gledam film za filmom, bežim od stvarnosti kad god mogu i osećam da je moralna obaveza da izađem napolje sa njima jer ne želim da glumim kraljicu drame niti da me neko sažaljeva. Ali život više jednostavno nema poentu, osećam se prazno, nebitno. Nemam fakultet, moji prijatelji odlaze sledeće nedelje, sa roditeljima sam na "koliko ti treba para?" i sada više nemam ništa. I pitam se da li je ceo život ovakav. Pitam se da li je ovo jedna od onih situacija za koje mi kažu "smejaćeš se jednog dana kad se setiš."  Stvarno, da li je moguće da ću se ikada ovome smejati? Jer, postoje situacije za koje su mi rekli da će biti smešne, nikad nisu postale. Gledam tu devojku koja nema ništa, ali apsolutno ništa zajedničko sa mnom, devojku koju omalovažavaju, devojku koja je terorisala mlađe od sebe u gimnaziji, devojku o kojoj nikad nisam čula ništa dobro, i zbunjena sam - šta smo radili godinu dana ako se ovako završilo? Da li će uvek u životu da se pojavi nešto kao što je ona i da mi okrene ceo svet? Gde je tu svrha? I gde se izgubio svaki trag osećanja?

Nisam nigde pomenula svoje prave prijatelje jer za njih nemam šta da kažem. Jer su to ljudi od neprocenjive vrednosti koji su slušali svaki detalj o njemu, ali ljudi koji imaju i svoje probleme, ljudi koje čeka odvajanje od doma i roditelja, selidba u Beograd, fakultet i sve što nosi život u velikom gradu. 

Dragi Miloše, loše je.