Panta rei

Mene ovde jedino teši što znam da on ovo nikad neće moći da pročita i što neće znati koliki sam idiot u stvari. Juče sam, ne znam zašto, bila puna optimizma, bila sam u fazonu "sve je ovo igra, tu nema emocija, emocije su još između nas, a ne njih, na kraju će se rešiti sve kako treba." I generalno mi je bio lep dan. Jutros sam se probudila sam istim tim optimizmom, ne znam što mi je to trebalo kad sam celog života pesimista i uvek sam bila u pravu, ne znam što sam sad našla pametna da se pravim i da verujem da će biti bolje. Uglavnom, nekoliko dana mu ništa nije kačila po zidu na fejsbuku, pre toga je pisala non stop, pa mislim, možda su zahladneli odnosi malo, možda te neemotivne veze, te "kombinacije" ne mogu da traju na daljinu, možda nisu više zajedno, možda... ne znam. Ali ja sam jutros iščitavala naše stare poruke, smejala se i bila srećna zbog toga, jer, možda bismo čak i uspeli sad kad je otišla na faks. A i smešni su mi bili postupci od prošlog i pretprošlog petka, da se razumemo, ti izlivi "prijateljske" nežnosti pred mojim potencijalnim budućim dečkom naspram one tišine koja je vladala prethodnih 20 dana. Presmešno. I meni simpatično. Obećanje ludom radovanje. Posle prolaska kroz našu zajedničku istoriju, evociranja uspomena, ušla sam na fejsbuk profil da vidim, kao što sam u poslednje vreme gledala, "šta ima novo". I blokada. Blokirala sam i još nisam odblokirala, plačem, tresem se, ne znam. Ali više niti sam optimistična, niti se bilo čemu nadam, ne očekujem, i konačno shvatam da to nije samo "kombinacija". Vraćam se svom pesimizmu, još me nije izdao.